BEND BRAT – “NJIHOVA ENERGIJA NAS NOSI KAO VETAR!”

Naši sugrađani, članovi hard core benda “BRAT” su momci vedrog duha, puni energije, autorske pesme koje nose poruku specifične težine. Njihove svirke ne prolaze bez čuvene “šutke” koja je od samog početka neizbežna na njihovim nastupima. Ali ono što pored velike ljubavi prema muzici povezuje ove momke je dugogodišnje prijateljstvo i uzajamno poštovanje.

Sastav čine: Ivan Radović (vokal), Žarko Jovanović (gitara), Nemanja Ilić (gitara), Aleksandar Tomić (bas gitara, prateći vokal), Žarko Basurović (bubnjevi).

Naziv benda je specifičan “BRAT”, odakle ideja? Kad ste se okupili, kada je sve počelo?

Žarko: Brko i ja smo sedeli u dvorištu i kažem mu za ime “BRAT“ i tako ostaje, mada sam ja imao i malo uticaja ruskog filma istog naziva. Krenuli smo 2007. godine, Brko, Luka Jelisavčić i ja, napravili smo možda dve, tri probe, krenuli smo sa nekim obradama, međutim Luka je posle toga otišao za Ameriku, mi smo onda to malo zabatalili i onda je krenula priča. Brko, Nemanja i ja smo drugari iz osnovne škole, družimo se ceo život.

2013. i 2014. godine smo se sastali Nemanja, Brko i ja u jednom kafiću 15-og februara, baš na Sretenje. Bilo je da li ćemo da pravimo bend ili nećemo, pa nemamo bas ni bubanj, onda smo odlučili od danas kreće i tako je krenulo. Ubrzo smo našli basistu Aca i Dragana Grujića za bubanj i tako smo krenuli. Za početak napravili smo spisak pesama koje ćemo da obrađujemo. Krenuli smo sa spiskom obrada od bendova koje slušamo.

Prva pesma koju je publika odmah prihvatila je “Imamo li problem”. Kako je nastala pesma, ko piše tekstove?

Žarko: Prva pesma koju smo mi napravili svi zajedno, obrađivali smo događaj jednog našeg drugara, njegova uzrečica je to “Imamo li problem?”. Posle je nastala pesma “Fish in Ljubiš“, isto o jednom našem drugaru. Sve te pesme koje mi pravimo to je ono što mi osećamo, iskrenost, kome se svidi svidi kome ne. Luka je u originalnoj postavi i učestvuje na svim autorskim pesmama od samog početka.

Šta je ustvari hard core, kako je nastao? Što ste izabrali baš taj žanr?

Ivan: Hard core to ti je način života, nije to samo vrsta muzika, ti kad živiš hard core jednostavno samo ime kaže tvrdo je sve nekako, iskreno, sve što radiš je iskreno. Brat oslikava pravu definiciju hard core - bratstvo.

Žarko: Hard core je krenuo ranih 80-tih u Njujorku, nastao je iz panka. Njujorkška scena, bend “Dog Eat Dog”, uz koji sam odrastao, “Bad Brains”, “Agnostic Front”. Sa hard corom je krenuo taj skinhead pokret, ljudi su bili za to da se druže, da se poštuju međusobno, poštovanje “Friendship Unity Respect”. Rep muzika je usko povezana sa hard corom, ulična kultura, hip hop i hard core sve to povlači. Hard core smo izabrali zato što jednostavno nosi, ima energiju, mada i sve ostale vrste muzike gotivimo. Uvek se nešto dešava, zato smo mi izabrali to, to nam najviše leži.

Kada je bila prva svirka?

Ivan: Kad smo nakupili nekog materijala da kažeš za pola sata neke svirke, četrdesetak minuta, onda smo odlučili da mi napravimo prvu svirku ne da čekamo da nas neko zove, i onda smo se u GKC-u dogovorili sa direktorima da napravimo svirku i oni su nas podržali i napravili smo, 17. aprila 2015. godine. tad smo svirali sa “Soulcage” iz Gornjeg Milanovca, to je naš najbolji hard core bend trenutno, naši drugari iz Čačka “Hit By Pain” i “The Hammers”, Hemersi e oni su bili prvi užički hard core bend, naši uzori, oni su svirali od 2000. do 2005. godine aktivno i onda su prekinuli. Tako smo napravili tu prvu svirku, gde je bilo dosta ljudi, mi smo se baš iznenadili odzivom publike. Posle su same krenule svirke, počeli su ljudi da nas zovu, u Čačak, Kragujevac, Aranđelovac, Užički "Rock festival", "Hills Up" festival, Gitarijada u Zaječaru.

Tradicionalno od samog osnivanja užičkog “Rock festivala” nastupate na festivalu. Šta mislite o festivalu?

Ivan: Što se tiče užičkog “Rock festivala” nadam se da će prerasti u tradicionalni, već jeste da kažem, drugi je bio, posle trećeg kažu tradicionalni, biće super ako se to nastavi. Drago nam je zbog Bojana Borisavljevića Francuza, dobar čovek, cima se oko scene. On nas pre svake svirke zovne i uvek kaže šta god vam treba tu sam, dođite kod mene u studio da uzmete. Sa njim sarađujemo, radimo i sada neku pesmu.

Nakon mini gitarijade u Užicu na kojoj ste pobedili, plasirali ste se u polufinale 50. Gitarijade u Zaječaru. Kakve utiske nosite?

Ivan: Za Gitarijadu su nas zvali da budemo kao revijalni bend, da se udružimo sa Hemersima da sviramo zajedno, međutim onda je Luka rekao što se mi ne bi prijavili da sviramo i da se takmičimo tamo. Kažem mu ko će da sluša hard core na gitarijadi, međutim ovde na mini gitarijadi u Užicu smo prošli jednoglasno odlukom žirija. A tamo je druga priča, organizacija, plaćen put, hotel, plaćeno sve. Tamo smo prošli u finale, bili smo visoko rangirani. I drago nam je što su pobedili naši drugari "Hadži Prodane Duše", mi njih mnogo gotivimo i volimo da sviramo sa njima, dobri su nam prijatelji privatno i super smo se družili tamo sa njima na Gitarijadi, bilo nam je super, slavili smo do 7 sati ujutru sa njima kad su pobedili.

Podržavate mlade bendove, krajem prošle godine bila je jedna odlična svirka na kojoj su mladi bendovi delili binu sa vama. Kakvi su vaši utisci?

Ivan: Svirka u Dablineru, jedna od boljih svirki, gde je bio pravi hard core, publika na bini, gde sam ja morao da odem u ugao da me čuva drugar kad je bila pesma “Imamo li problem“ da me ne bi polomili, ali bilo je stvarno super, to ti je hard core kad je šutka.

Tada smo zvali bendove “Ispitni Rock” i “U Prolazu” da sviraju sa nama, da podržimo i klince. Znamo mi kad smo svirali kao klinci koliko nam je značilo kad nas neko stariji zovnu da sviramo sa njima. Ja sam sa Hemersima 10 svirki odradio, pevao sam neku pesmu sa njima i znam koliko mi je to značilo za dalji razvoj i shvatanje tog hard core i svega. Tako smo i njih posle zvali, baš je bilo super, oduševili smo se. Basur je tu prvi put odsvirao dve pesme koje nije svirao na probi.

Žarko B. : Ja sam se bendu priključio početkom novembra, moja prva svirka je krenula od Dablinera, posle "Rock festival", nastup na koncertu "Pera Defformera". Svirkom koja je bila u Dablineru, ja sam se baš oduševio energijom koju proizvodi sam bend, pogotovo autorskim pesmama i publikom kako je prihvatila uopšte bend.

Nastupali ste na koncertu “Pera Defformera”. Kako je bilo?

Žarko: Svirka je prošla odlično, junački smo se proveli i bilo je ekstra. Bilo nam je drago što smo kao predgrupa imali dosta fanova u publici koji su nosili naše majice, to nam je posebno bilo drago. To je bila do sada jedna od naših najboljih svirki. Dobili smo dosta pohvala od drugih muzičara, i od publike da smo najbolje zvučali do sada. Dosta ljudi nas je zgotivilo koji ne slušaju tu vrstu muzike ali im se svidela ta neka naša energija i od Pera Defformera smo dobili dosta pohvala.

Imate dosta autorskih pesama. Da li spremate prvi album?

Žarko: Imamo 12 naših pesama. Spremamo album već duže vreme. Na albumu će se naći 10 pesama najverovatnije, možda  bonus, videćemo. Gde ćemo da snimamo nismo još odlučili ali do kraja godine će biti gotovo. Montažu sam radio ja za predhodne pesme. Planiramo kod Francuza da snimimo jednu pesmu, singl da izbacimo i spot ćemo da uradimo za novu stvar.

Ivan: Bojan Borisavljević Francuz nam uvek pomaže, kao i naš dizajner Filip Karadarević i fotograf Atila Sabo, uvek su tu uz nas.

Šta mislite, kakva je hard core scena kod nas?

Žarko: Andergraund scena je jaka, samo što nije medijski propraćeno. Kvalitetna muzika se svira, ali se ne prati toliko.

Žarko i ti ste članovi jednog rep benda, o čemu se radi?

Ivan: Članovi smo benda "ZLUD Bratstvo Ubistvo” sa još jednim našim drugarom iz Nemačke, od 2002. godine smo to krenuli da radimo, imamo snimljen čak i ceo album koji se miksuje u Nemačkoj jedno 10 godina. To je rep bend, to bi trebalo da zaživi nadamo se ove godine. Drug iz Nemačke je producent, pa kad on završi čućete i za to. Pored toga imali smo dva, tri nastupa sa Ajs Nigrutinom i “Bad Copy”, sa Đusom, sa celom rep scenom smo dobri drugari...

Kada su u pitanju humanitarne svirke uvek se rado odazovete.

Ivan: Što se tiče humanitarnih svirki mi volimo uvek da pomognemo, svirali smo za profesorku Sonju koja je nažalost preminula, za malog Marka i uvek ćemo se odazvati tim stvarima.

Pored priprema albuma prvenca, svirki, rešili ste da pokrenete portal, o kakvom portal je reč?

Ivan: Pokrećemo portal u saradnji sa našim drugarom iz Beograda koji će da vodi to i naš drugar iz Užica koji je glavni urednik tog portala. Portal će se baviti više andergraund scenom Zapadne Srbije, ali će naravno pisati i o celoj sceni u Srbiji, ali ćemo baciti akcenat na ovaj kraj, da se još više ljudi uključi u to, da malo prodrmamo ovaj narod.

Koji su vaši naredni nastupi?

Žarko B. : U aprilu imamo dve svirke 8. i 15. aprila. Imamo svirke u GKC-u, 8-og kao fuzija sa bendom “The Hammers” i sviraće novi užički bend “Vs Logic” to je metal bend u kojem ja sviram, sviraće i “Hit By Pain” iz Čačka i “Y.O.X” iz Valjeva, nastupamo kao “UE HC Old Stars”, zatim 15-og sa grupom “Remedy” i “Quasarborn” i tu će svirati "Hadži Prodane Duše". Bićemo na "Park Festu" 29-og jula, drugi dan festivala. To je to za sada, ali biće još svirki.

Foto: Atila Sabo
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

Eko Hostel “Republik” – “Od improvizacije do uspeha!”

Marko Ristovski, naš sugrađanin, vlasnik hostela, turistički vodič po zanimanju, ispričao nam je kako je došao na ideju da otvori prvi Eko hostel u ovom delu Evrope.

Kako se javila ideja za pokretanje sopstvenog biznisa? Kako je okolina reagovala na tvoju odluku da pokreneš privatni biznis?

Sama ideja javila se povratkom u Užice iz inostranstva, nakon određenog broja godina koje sam proveo van zemlje, odlučio sam da se vratim u svoj grad i da pokrenem nešto od čega ću da živim. Traženje posla ovde u Srbiji mi nije išlo baš najbolje od ruke, a iskreno nisam hteo da radim za neke male pare, želeo sam da radim nešto za sebe i da svoje znanje primenim upravo za ono za šta sam se školovao.

Uglavnom su svi govorili da sam ludak i šta će hostel Užicu i ko će doći u Užice, itd. Sad smo došli u situaciju da imamo oko 3.000 dolazaka godišnje, taj broj se polako povećava. Dosta stranaca dolazi i prepoznaje našu inicijativu, naš način da isprezentujemo okolinu, ono što Užice ima, vrednuju to, šire dalje vesti, šire dalje priču i jednostavno dolazi sve veći broj stranaca.

Zašto Eko hostel? Koji je bio tvoj cilj? Kako si se odlučio za ime “Republik”?

Iako nam je Zlatibor blizu Užice nije turističko mesto, nema dovoljan broj turista, ali ima veliki turistički potencijal koji je neiskorišćen. Tako da sam odlučio da otvorim smeštajni kapacitet i delimično rešim problem smeštaja u gradu, barem što se tiče mlađe populacije.

Meni je cilj bio da radim sa mladim ljudima koji putuju po svetu. Sa svojim prijateljem podelio sam tu ideju i rešili smo da otvorimo prvi Eko hostel u Srbiji, po nečemu da se izdvojimo od ostalih hostela.

Kada smo birali ime hostela odlučili smo da sačuvamo taj duh Užičke Republike pošto smo hostel krenuli da pravimo onako partizanski bez sredstava, iz neke teške ekonomske situacije ipak smo rešili da ga otvorimo. Kao što je bila improvizacija Užičke Republike tako je bila improvizacija otvaranja hostela. Hostel je dobio ime "Republik" zato što prati temu Užičke Republike, a sam hostel ima za cilj da postane energetski nezavisan kao što je Užička Republika bila nezavisna 1941. godine.

Ceo hostel prati temu Užičke Republike ali i sve je od recikliranih materijala. Kako si uspeo da realizuješ sve, kada je hostel počeo sa radom? Kako sada izgleda sve to?

Hostel je počeo sa radom u avgustu 2013. godine, već ulazimo u treću godinu poslovanja. Apsolutno ceo enterijer izrađen je od recikliranih materijala, to su euro palete, razni vojni ormarići, šlemovi, sa vojnog otpada. U hostelu se koriste obnovljivi izvori energije, u našem slučaju solarni paneli za zagrevanje vode bojlera kapaciteta 300l.

U Srbiji je vrlo skupo koristiti obnovljive izvore energije i nije isplativo. Ukoliko to nije neka subvencija rok otplate tih uređaja koji se koriste za obnovljive izvore energije je jako dug i nije isplativ ali hvala Bogu da postoje subvencije i grantovi. Kapacitet hostela je 30 kreveta.

Sada sve to dolazi na malo viši nivo, ali u tom momentu bila je nerealna priča da se napravi, ali smo ipak uspeli. Sada je stabilan posao, imamo stalni izvor primanja.

Ko su bili prvi gosti hostela? Da li možeš ispričati neku zanimljivu priču tokom boravka nekog od gostiju?

Prvi gosti koji su ušli u hostel 23.08.2013. godine kada je u hostel otprilike u isto vreme stigla i posteljina iz fabrike, još nismo stavili posteljinu na krevete, gosti su ušli. Bio je to bračni par iz Nemačke, inženjer i stjuardesa. Oni su planirali da prenoće jednu noć i da nastave putovanje za Crnu Goru, da dole provedu godišnji odmor, međutim toliko im se svidelo tu kod nas u hostelu, svidelo im se Užice, tako da su odlučili da svoj godišnji odmor provedu u Užicu, tačnije 21 dan. To je za nas bio dokaz da je to što radimo stvarno kvalitetno i da je veliki potencijal toga što mi radimo. U tom momentu to je bio sam početak, jednostavno ti gosti su nam dali vetar u leđa da nastavimo da radimo to što smo počeli.

Jedan od zanimljivijih gostiju koji je bio među prvih deset gostiju, bio je jedan japanac koji je biciklom putovao od Mostara do Sarajeva, onda od Sarajeva ovde do Užica. To je bila neka najobičnija bicikla koju je on kupio u Mostaru za nekih 20-30 eura. Kada je dolazio iz pravca Bosne uhvatila ga je oluja i pljusak, tako da je sav mokar došao u Užice i tražio je prenoćište u Užicu. Dva studenta su ga odveli ovde do hostela, njemu se toliko smučila bicikla da je on poklonio tim studentima i ovde ostao kod nas 10 dana. Bilo mu je neobično što su tada u Slobodu igrali dva japanca. Njemu je bilo interesantno da u jednom malom gradu kao što je Užice igraju, tako da smo ga vodili na večeru da se upozna sa njima.

Hostel je dobitnik nagrade za najbolju Zelenu ideju. Učestvuješ li na sajmovima?

Dobili smo nagradu kao najbolja Zelena ideja u 2013. godini, između 109 projekata "Eko Hostel Republik" je uzeo nagradu od 8.000 dolara, čiji su donatori bili Erste banka i "Rokfeler" fondacija. Redovno predstavljamo hostel na svim sajmovima, ukoliko smo u mogućnosti nekog pošaljemo ili ja lično idem, ali uglavnom prisutni smo i trudimo se da budemo prisutni na svakoj takvoj manifestaciji.

Šta bi ti poručio mladima koji žele da pokrenu sopstveni biznis?

Poručio bi im da veruju u svoje ideje, rizika ima ali treba biti istrajan!

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Napomena: Intervju iz 2016. godine
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

DANIJELA VESELINOVIĆ – “Jedina dama među majstorima trube!“

Danijela Veselinović, rođena u Arilju, mlada dama koja sa svojim orkestrom širom naše zemlje i van nje osvaja publiku zvucima trube. Muzički obrazovana, vedrog duha, uz mnogo truda uspela je sa svojim orkestrom da osvoji mnoge nagrade kao i onu najveću, naklonost publike.

U našoj zemlji si jedina dama koja ima svoj orkestar, muzika zahteva ozbiljnu posvećenost. Kako postižeš sve?

Dali ste odgovor u pitanju. Posvećena sam muzici. Uz dobru organizaciju i planiranje uspevam da postignem sve što isplaniram. Ja sam vođa orkestra ali u orkestru delimo poslove i svi smo ravnopravni. Mislim da je to jako važno. Članovi orkestra su moja braća i kolege, svi smo posvećeni muzici i orkestru.

Bavila si se streljaštvom, postigla si veliki uspeh u toj vrsti sporta. Da li se možda u slobodno vreme baviš njime?

Na žalost slobodnog vremena imam sve manje ali rado odlazim u streljanu. Streljaštvo je sport u kome uživam.

Zbog čega si se odlučila za muziku a ne sport? Odakle interesovanje za ovaj instrument, zašto baš truba?

Trubu sam dobila kao dete. U početku sam se igrala sa njom. Zavolela sam je i uz nju odrastala. Danas trubu doživljavam kao deo sebe. Uz trubu imam priliku da ispričam svoju priču, prenesem emocije na publiku. Muzici sam se posvetila. Bilo je nemoguće baviti se profesionalno muzikom i sportom. Muzika je pobedila.

Sa svojim orkestrom putuješ dosta po Srbiji i van granica naše zemlje. Sigurno ima zanimljivih situacija sa tih brojnih putovanja?

Svako putovanje je posebno. Svaki nastup, susret sa publikom je drugačiji, poseban na neki način. Mi se trudimo da stignemo na svaki nastup, tako da se desi da u jednom danu pređemo po 800km i gostujemo u tri grada. Prošetamo se kroz razne muzičke žanrove. Susreti sa publikom se pamte. Zanimljivo je kako se publika iznenadi kada čuje da pored standardnog trubačkog repertoara sviramo zabavnu i stranu muziku.

Skoro je izašao vaš prvi spot, obrada starogradske pesme “Moja mala nema mane”. Spot je zanimljiv, sniman je na par lokacija u Beogradu. Koliko je teško bilo realizovati spot obzirom da ste ga radili u sopstvenom aranžmanu?

Nije bilo teško. Bilo je izuzetno zanimljivo. Odlučili smo da učestvujemo u procesu “proizvodnje“ našeg prvog muzičkog video spota od početka do kraja. Pesmu “Moja mala nema mane” često sviramo, zato smo je i izabrali. Želeli smo da naš prvi spot ne bude klasičan pa smo snimili video u formatu 360. Izuzetno zanimljivo izgleda kada se gleda preko VR naočara, Samsung nam je pomogao na promociji da spot na taj način predstavimo publici. Napravili smo i video za televizijsko gledanje na istu numeru. Drago nam je da su nam u realizaciji naše ideje pomogle domaće kompanije poput "Exsterre", "Minut obroka", "Radex" kompanije, "Shake ’n’ Shake", "Garden 40".

Uskoro počinje 56. sabor trubača u Guči. Da li spremaš nešto novo za sabor ili će to ipak biti neki stalni repertoar?

Mi se nećemo takmičiti ove godine u Guči, nastupaćemo kao i svake godine na istom mestu. Ali spremamo iznenađenje za posetioce Guče. Ne mogu da vam kažem ništa više o tome jer onda to ne bi bilo iznenađenje.

Imaš li neki savet za mlade ljude koji žele da se bave muzikom?

Mislim da svako treba da se oproba u muzici. Onaj ko izabere muziku za svoju profesiju mora da joj se posveti. Kao i u svakom poslu važno je raditi i verovati u ono što radiš. Mladim muzičarima bi prenela savet koji sam ja dobila a to je da slušaju muziku i da iskoriste svaku priliku da odu na koncert.

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Napomena: Intervju iz 2016. godine
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

MAJA PANTOVIĆ – “Veselim bojama kroz svet mašte!”

Maja Pantović, mlada umetnica iz Čačka, grafički dizajner, slikanjem na platnu pokazuje ljubav koju neguje prema umetnosti. Inspiraciju nalazi u neobičnim motivima u kombinaciji raznih boja. Sve je krenulo sasvim slučajno i vremenom se pretvorilo u ozbiljan posao ali pre svega veliko zadovoljstvo.

Naziv tvog brenda ima neobično ime “Gufo“, gufo na italijanskom znači sova. Da li te inspirišu sove pa zbog toga? Kako je nastao Gufo Wear?

Da, upravo to što si napomenula, obožavam sove one su tako posebna i neobična stvorenja i kada sam prevela na italijanski jako mi se dopala reč "gufo". Nekako je upečatljiva neobična i poprilično zvučna.

Gufo Wear je nastao potpuno spontano nakon završetka jedne batik radionice koju sam pohađala. Tu se rodila ideja da oslikam i napravim prvu bluzu. Onda je priča krenula da se širi. I evo nakon nekih 7,8 godina i dalje traje.

Tehnika koju primenjuješ u svom radu je indonežanska tehnika “batik“. Šta predstavlja ta vrsta tehnike, zbog čega si se opredelila baš za nju?

Na poziv prijateljica sa kojima sam osnovala udruženje “Putokaz” krenula sam na batik radionicu koju je vodila jedna mlada slikarka iz Novog Sada. Kada smo naučili primenu voska/parafina na svili uz bojenje bojama za tekstil ja sam bila oduševljena rezultatom. Dopao mi se taj moment iščekivanja i nestrpljenja kako će to ispasti jer se u samom procesu slikanja voskom nakon nanošenja čeka 24h da bi se isti skinuo i tek tada vidite efekat svog rada. Tada sam oslikala prvu maramu. Nakon nekoliko dana ja sam shvatila da ja ne mogu toliko da čekam jako sam nestrpljiva i rešila sam da izbacim vosak iz primene. Prešla sam samo na rad sa bojom. Tu je krenulo eksperimentisanje i istraživanje u samom načinu rada. S obzirom da mi majka živi u Londonu onda sam krenula u potragu za raznim vrstama boja za tekstil koje mi je ona sve češće i češće počela slati. Sada se ponekad vratim batiku naravno ukoliko to mušterija poželi. Moj rad je sada baziran isključivo na svim vrstama boja za tekstil i nastojim da uvek primenim nešto novo.

Svaki tvoj komad je unikat, koristiš razne motive prirode, životinja, cveća, razne motive iz svakodnevnog života a pritom zadržavaš svoj stil da dominiraju vesele boje. Tu su i tradicionalni motivi, radila si i venčanice, tvoje unikate nose bebe, osobe svih uzrasta. Kako izgleda proces izrade jednog komada? Kada bi mogla da izdvojiš neki od brojnih unikata, koji komad bi to bio?

To je jedan od mnogih razloga zašto obožavam svoj posao. Ne postoje granice jednostavno mogu napraviti komad za bilo koji uzrast. Što se tiče samih motiva boja i slično nekad ne mogu uticati na odabir istih jer poštujem želje i ideje svojih mušterija. Trudim se da dam svoje predloge i ideje ali ne insistiram da me uvek poslušaju ipak je svaka osoba posebna i svako ima neki svoj lični pečat. Ipak se može prepoznati taj moj stil koji se trudim da negujem i jako sam srećna kada čujem od ljudi komentare tipa “Ovo je sigurno Gufo Wear haljina!”. To mi zaista govori da sam uspela u tome. Ako me pitaš šta ja najviše volim da crtam onda su to definitivno životinje!

Proces kreće sa jednom dužom konverzacijom sa mušterijom. Nekada delujem kao detektiv, zaista sam jako radoznala i želim da što više saznam o osobi za koju pravim komad kako bih uspela da napravim nešto što nju zapravo predstavlja i iza čega ona stoji. Po dogovoru se nekad uradi skica/kroki samog komada sa crtežom kako bi ona imala predstavu i uvid u to kako će to izgledati na kraju. Uzimaju se mere. Onda nastupa moja šnajderka koja mi po zadatim merama priprema šnit komada koji ću oslikavati. Zatim ja krećem sa mojim delom rada oslikavam komad nekad dan nekad 10 sve zavisi od komada. Posle se boja suši nekoliko dana, fiksira i prosleđuje na šivenje. Tada stiže mušterija na probu. U međuvremenu svi očekuju fotografiju mada ja iskreno ne volim da ih šaljem jer je u 99% slučajeva potpuno drugačije uživo. Pošto se u mom studiju nalaze i gotovi komadi, mušterije pronađu komad koji im idealno pristaje. Mogu izdvojiti jednu jaknu sa likom lava ona mi je nekako draga jer je bila prvi komad koji sam oslikavala i pripremala za prodaju u Londonu. Izdvojila bih i jednu matursku haljinu rađenu u batiku njena izrada je trajala skoro 2 meseca i devojka je neverovatno iznosila i na nju sam baš ponosna.

Jedna si od osnivača umetničkog udruženja “Putokaz“ iz Čačka, pobedili ste kao udruženje na konkursu “Ideja za bolje sutra“. Kako je došlo do osnivanja udruženja i učešća na konkursu? Reci mi nešto o tome.

Moja draga prijateljica Jasminka nas je prijavila na taj konkurs. Ona i Slađana su svašta nešto šile, heklale, plele i ja sam sa njima povremeno radila malo hekleraj ali zapravo najviše slikala. Tu smo spremile neke predloge i jedan biznis plan za konkurs i na naše oduševljenje osvojili nagradu sa kojom je polako krenula priča sa udruženjem. Kako je priča tekla posao se širio. Ja sam rešila da napustim prethodni posao i da se potpuno posvetim građenju svog brenda. Usled širenja morali smo fizički da se podelimo tako da su one prešle u jedan lokal koje je zapravo prodajno mesto svih tih zanimljivih stvari. Ja sam u aprilu otvorila modni studio, tako da smo napravile zasebne priče ali se i dalje držimo zajedno, uvek gledamo da pomognemo jedna drugoj. One su napravile veliki uspeh sa stranim tržištem i jako sam ponosna na njih.

Tvoju ideju podržao je modni kreator Đorđe Tamburić autor brenda “George Styler“. Na njegovim kreacijama su na reviji bili tvoji crteži. Revija je bila u Londonu u okviru nedelje mode. Koliko ti je to pomoglo u poslu? Ispričaj mi nešto o tome.

Đorđe se pojavio kod nas u udruženju nakon jednog članka koje je objavio Politikin magazin gde je uopšte saznao za nas. Shvatio je da nas tri možemo da mu pomognemo pri izradi komada za tamošnju reviju. To je bio jako zanimljiv i uzbudljiv projekat. Bilo je svega i oslikavanja i veza, pletenja, heklanja, raznih dodataka. Veoma smo bile ponosne na reakcije koje je izazvala ta revija.

Da li imaš još neko interesovanje ili hobi?

Teško pitanje. Pored slikanja ne znam kako ali uspevam i da povremeno nešto sašijem, isheklam, vezem i slično. Kada je u pitanju ručni rad sve me zanima! Zaluđenik sam za putovanjima to je nešto što me najviše inspiriše, kontakt sa prirodom, novim mestima budi inspiracije. Sa mojom porodicom jako često organizujem raznorazne aktivnosti i tako svaki vikend pobegnemo negde zajedno.

Šta misliš kako se snalaze mladi umetnici u današnje vreme? Da li je moguće biti svoj i opstati u tome? Neki savet za mlade umetnike?

Jedini savet koji mogu dati je budite uporni! Mene upornost drži sve ove godine. Postavljanje ciljeva i rad iz čiste ljubavi a ne samo namera da se stekne novac i postane slavan. Ne bih o umetnosti u našoj zemlji, suludo je pričati o tome, mi smo zaista neverovatno podneblje. Toliko mladih sposobnih, kreativnih ljudi koji su ipak uspeh postigli tamo negde u nekim drugim zemljama, jer su njihovi kvaliteti ovde neprimećeni i zanemareni. Ipak, to nije razlog da se umetnici i dalje ne trude i bore.

Tvoji planovi u narednom periodu, neka nova kolekcija, revija, saradnja?

Uh, moji planovi, dugačak je to spisak! Sažeću par. Trenutno sam se posvetila izradi venčanica. Tu pokušavam da napravim neku malu revoluciju bežanje od stereotipa belih haljina za venčanje punih čipke i cirkona. Želim da napravim posebne haljine za one koje su smele i spremne da ponesu nešto drugačije. Pored toga radim dosta i na enterijeru (pripremam jedan kafić, oslikavam zavese, stolice). Potpisala sam ugovor za saradnju sa "US Fashion Source" iz Londona tako da se moji komadi sada mogu kupiti i u Londonu. Plan mi je da se priča proširi i na druga tržišta, ali polako idem korak po korak. Trenutno je u pripremi jedna zanimljiva zimska kolekcija gde ću u saradnji sa jednom divnom Nevenom ("Štrikaonica Nena") izrađivati komade od pletene trikotaže u kombinaciji sa oslikavanjem tekstila. Nadam se da će prvi komadi biti gotovi krajem oktobra.

Unikate brenda "Gufo Wear" možete pogledati na zvaničnoj facebook stranici:
GUFO WEAR

I u modnom studiju u Čačku u ulici Solunska 9.

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Napomena: Intervju iz 2016. godine
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

ŽELJKO VASIĆ – “MUZIKA JE LOZINKA ZA RAJ!”

Željko Vasić, pevač, kompozitor, tekstopisac, svojom muzikom i novinama koje unosi u nju iz godine u godinu osvaja publiku.

Prvi javni nastup imao je 2001. godine na Sunčanim Skalama, sa pesmom “Žena kao ti”, koja je brzo zaživela među publikom.

Rođeni Zaječarac, od skoro je u organizaciji tradicionalne “Gitarijade” u rodnom gradu.

Još u detinjstvu ste uz oca počeli da se bavite muzikom. Koliko vam je to pomoglo u karijeri?

Pre bih rekao da sam rastao uz muziku. Znao sam od malena da je muzika moj životni poziv. Verovao sam u to, i naravno da sigurno ne bih nastavio tim putem da nisam imao oca koji je otkrio moj talenat i koji mi je dao prve smernice. Ostalo sam nekako kroz život i iskustvo stekao. 

Na novom albumu “Nema dalje” sarađivali ste sa velikim muzičarima kao što su Boki Milošević i Bora Dugić. Kako je došlo do te saradnje?

Pomislio sam da bih mogao da ubacim klarinet u pesmu i odmah je prva asocijacija bio veliki Boki Milošević. Isto je bilo i sa Borom Dugićem. Veliki umetnici koji su prevazišli svoje instrumente i postali sinonim za njih. Saradnja sa njima je velika čast i veliko iskustvo. Volim taj pristup "old school".

Snimili ste duete sa damama moćnih vokala Nedom Ukraden, Ninom Badrić, Anom Bebić. Jeste li razmišljali o duetu sa još nekim od kolega sa pop scene?

Ne ide to tako kod mene. Ni o duetu sa ovim pomenutim damama nisam razmišljao. Kod mene se to dešava nekako spontano. 

Puno radite, stalno ste u pokretu. Gde nalazite svoj mir? Imate li možda neki hobi?

Mislim da me to što sam stalno u pokretu i održava u dobroj formi. Kada nemam obaveza i ne znam više da se ponašam tada smišljam nove obaveze i poslove.

Imate li neku anegdotu sa brojnih putovanja?

Ih, koliko je toga bilo. Moj svaki dan je toliko ispunjen da više i ne registrujem, tačnije ne pamtim te anegdote.

Nekoliko puta ste nastupali u Užicu. Kakve utiske nosite iz našeg grada? Da li naši sugrađani mogu da očekuju i vaš solistički koncert?

Dobar je to grad, pun dobrih ljudi. Nadam se da će se desiti neki koncert. Ukoliko bude bilo kvalitetne inicijative iz grada eto mene kod vas.

Trudite se da pomognete mladim ljudima u afirmaciji. Najbolji primer za to je “Gitarijada” u vašem rodnom gradu, najstarija rok manifestacija u Evropi. Pobednici 50. Gitarijade su naši sugrađani, bend “Hadži Prodane Duše”. Šta mislite kakva je perspektiva mladih bendova?

Nisu samo u pitanju mladi bendovi. Radi se o jednom muzičkom pravcu koji iz jednog meni dobro poznatog razloga izumire. Svako se iz medija pravda pričom o narodnoj muzici "to narod voli". 

E pa dragi moji to je LAŽ! To govore oni koji ne znaju ništa pametnije i inteligentnije nego da prodaju jeftinu zabavu. Jednostavno se ne mirim sa tim. Ljudi moraju da imaju alternativu i da im se ponudi jedan drugi koncept. Zato sam se prihvatio posla oko Gitarijade. Biće to vrhunski festival za koju godinu i iznedriće mnogo dobrih i novih rok bendova. Momci iz benda "Hadži prodane duše" su prvi koji će raditi po novom konceptu gitarijade. Tek ćemo o tome u budućem periodu...

Poznato je da volite automobile i trke. Učestvovali ste na 49. “Rally Serbia”. Kako je bilo?

Uživao sam na reliju. To je pravo mesto da se čovek koji voli automobile isprazni i pre svega upozna neke super ljude. Moj suvozač Vlajs je iz Užica. Ne znam šta bih radio da nije bilo njega. Mnogo mi je značio, a i nismo tako loše ni prošli na trci, s obzirom da nisam profi vozač. 

Danas je dosta mladih koji žele da se bave muzikom. Koja bi bila vaša poruka za njih?

Malo ih je. Treba da ih ima bar duplo više. Zapravo svi treba kolektivno samo da pevamo jer ko peva zlo ne misli. 

Foto: Sanja Rajković
Napomena: Intervju iz 2016. godine
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

ALEKSANDAR NIKOLIĆ – “Ljubav prema skejtu je osnova njegove kreativnosti!”

Aleksandar Nikolić, kreativan momak iz Kragujevca, veliku ljubav prema skejtboardu i umetnosti spojio je svojim brendom “Sk8rings“. Kada je prestao da vozi skejtboard odlučio je da starim skejtovima na kreativan način produži život.

Skejt si vozio dugo. Kako je izgledao taj period tvog života? Da li sada voziš?

Skejtboard sam vozio od 1998. godine aktivno sve do 2010. godine. Nakon toga samo povremeno. Trenutno ne vozim zbog obaveza, posao, kuća, porodica, itd. Praktično počeo sam da vozim skejtboard na početku srednje škole i dosta trikova naučio u prvih 4, 5 godina. Bilo je to jedno bezbrižno vreme za nas klince u kraju jer smo mislili samo kako ćemo da se vozimo, kako uraditi neki trik, kako nabaviti dobre daske. Onda je počela i nabavka skejt filmova na VHS kasetama. To su bile senzacije, nabavimo film posle godinu, dve od izlaska i onda odemo kod jednog od naših odgledamo film po nekoliko puta uzastopno. Pa onda idemo na vožnju i učimo trikove koje smo videli na filmu. I tako u krug skoro svaki dan. Retka su tad bila takmičenja, skejt scena je bila mala. Opremu smo nabavljali u Beogradu kod Paje ili kasnije u nekim šopovima. Znalo se otprilike i koliko trikova može neko da uradi, ko je mogao najviše da preskoči skejtova. Bilo je nas nekoliko iz mog naselja i nekoliko ljudi iz centra grada. Svi smo se vozili zajedno. Pravili smo sprave za vožnju sami pošto skejt park nismo imali, a nemamo ga ni danas. U Kragujevcu najbolje mesto za vožnju u gradu je bilo u centru kod hotela “Kragujevac”. Danas je to mesto nažalost uništeno.

Iz ljubavi prema skejtu nastao je tvoj brend, neobičnog naziva „Sk8rings“. Šta si prvo napravio?

Pa da nakon toliko godina vožnje imao sam neke stare polomljene daske. Video sam ideju da mogu da pravim prstenje od tih dasaka i tako je krenulo. Naziv “Sk8rings” je na engleskom, sk8-skejt i rings-prstenje. U suštini pošto sam prodavao već prstenje i van Srbije razmišljao sam kako da se zove brend i eto naziva “Sk8rings”. Prvo sam znači pravio prstenje, a posle toga sam krenuo na narukvice, minđuše i ogrlice.

Kako izgleda proces obrade, reciklaže jednog starog skejta do konačnog rezultata?

Proces kreće od skidanja šmirgle sa starog skejta. To je u nekim slučajevima baš težak posao jer šmirgla neće da se odlepi lako sa daske. Nakon toga sečem dasku na one delove koji su mi potrebni za dalju obradu. Ima i delova skejta koji ne mogu da se iskoriste pa moram da ih bacim.

Koliko je teško naći potreban materijal, koje drvo je u pitanju?

Daske nalazim svuda po Srbiji od ljudi koji voze. Nekad mi ljudi sami nude daske, a neki put ja moram da istražujem i pitam redom ko šta ima, koliko komada, stanje, slike, itd. Drvo za skejtboard daske je kanadski javor, vrlo elastično ali sa velikom tvrdoćom. Daska se radi iz 7 slojeva, od kojih su neki u bojama. Drvo retko raste u Evropi, većinom raste u Severnoj Americi.

Pored nakita tu su i naočare, šnale, lepi unikatni komadi. Sve što radiš je neobično, ali kako si napravio gitaru, sigurno nije bilo lako?

Naočare predstavljaju jedan od poslednjih proizvoda koji je izazvao veliku senzaciju i promociju brenda van granica Srbije. Svaki par naočara predstavlja unikat jer svaka daska ima različite slojeve u boji i različite grafike na dasci. Pored naočara još radim maske za mobilne telefone, razne kućne aksesoare, i od skoro dečije igračke. Za električnu gitaru mi je trebalo dosta vremena. Telo gitare sam pravio celo novo od lipe i onda prelepio preko njega parčiće skejtboard dasaka. Vrat gitare je uzet od jedne druge električne gitare kao i elektronika. Gitara zvuči odlično i izgleda fenomenalno uživo.

Skoro 10 godina od nastanka “Sk8rings“ brenda. Da li si razmišljao da otvoriš skejt šop, pošto si prodavao u inostranstvu svoje komade?

Sk8rings brend je praktično počeo 2008. godine. Što se tiče nekog širenja posla, u planu je možda otvaranje radnje kod nas na proleće. Što se tiče prodaje za inostranstvo imam prodaju na Etsy sajtu i planiram možda širenje na područje Italije i Nemačke.

Planiraš li možda još neku novinu u svojoj bogatoj kolekciji unikata?

Najnoviji proizvod su dečije igračke automobili od skejt dasaka. Naravno stalno gleda da imam nove proizvode. Od skoro se ljudi dosta interesuju za dioptrijske naočare koje mogu da budu veoma aktuelne i po ceni i po kvalitetu.

Šta misliš o da li je dovoljno cenjen ručni rad u današnje vreme?

Konkretno u Srbiji ručni rad je cenjen kod veoma malog broja ljudi. Kad izlažem na sajmovima ručnih radova u Beogradu, Novom Sadu ima ljudi koji dolaze i spremni su da izdvoje novac za ručne radove. U Kragujevcu je dosta slabija situacija i ljudi nemaju dovoljno interesovanja za nove ideje.

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Napomena: Intervju iz 2016. godine
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

DJ QB – “TALAS DOBROG ZVUKA!”

Branko Kujundžić, poznat kao DJ QB, naš sugrađanin, DJ, producent, diplomirani informatičar. Još u srednjoj školi pokazao je interesovanje za dj-ing, vremenom kroz žurke na festivalima po Srbiji stekao je iskustvo. Mladi Era svojim trudom, snalažljivošću i upornošću polako gradi karijeru, priprema nove pesme. Najbolji pokazatelj za to je spot za pesmu “Unaware” koji je premijerno prikazan na MTV-ju.

Koliko dugo se baviš DJ-ingom?

Bavim se preko deset godina. Sve je počelo na 18-im rođendanima mojih vršnjaka kada su se javila prva interesovanja. Bilo je dosta entuzijazma koji je na kraju doveo do toga da počnem aktivno da se bavim poslom DJ-a. Nekada je bilo teže nabaviti opremu i muziku, mada se uspevalo snaći. Sada je sve to lakše, ali se mora dokazivati iznova i iznova jer je velika konkurencija, naročito na internetu.

Pobedio si na miks takmičenju 2009. godine na SoundCloud-u?

Da, da. Bilo je takmičenje koje je organizovala firma Player iz Beograda. Cilj je bio najviše saobraćaja na miksu. Pobedio sam sa najvećim saobraćajem. Dan danas taj miks ima oko 4.000 preuzimanja. Mislim da je tu presudila moja rešenost i ozbiljnost da pobedim.

Skoro si snimio svoj prvi spot za MTV, spot je odličan, za kratko vreme preko 100.000 pregleda. Kakva su tvoja očekivanja bila? Koliko vremena ti je trebalo da sve pripremiš?

Hvala! Očekivanja su mi bila velika, mada nisam očekivao ovoliki hajp. Od samog starta neka ideja vodilja je bila da se uradi nešto što poseduje kvalitet iako su sredstva bila ograničavajuća. Imao sam sreću da sam imao veliku podršku prijatelja gde je svako dao svoj doprinos. Spot je radila ekipa Trotil Tima. Vokal u pesmi je Tanja Petrović iz Surdulice. Trebalo je oko deset meseci od prve ideje do premijernog emitovanja na MTV-ju. Nadam se da će za sledeću pesmu trebati manje vremena.

Šta misliš o DJ sceni u Srbiji?

DJ scena je solidna. Mogu reći da ima dosta kvalitetnih kako DJ-eva tako i producenata. Neki od njih su se izborili da se za njih čuje, mada tvrdim da ih ima dosta koji poseduju ogroman kvalitet ali se malo zna za njih.

U osnovnoj školi sa svojom ekipom pobedio si na vatrogasnom takmičenju, naredne godine sa njima si predstavljao reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

To je bilo neverovatno iskustvo. Taj osećaj kada osvojiš medalju je nešto što se pamti celog života. Posle toga sam sa ekipom dostojno predstavljao zemlju u Finskoj, gde smo upoznali dosta zanimljivih osoba i videli kako sve to izgleda u "belom svetu".

Tvoja porodica se godinama bavi antikvitetima. Kako je to uticalo na tebe?

Moj stric tačnije, već dvadeset godina u Austriji. Nisam imao neku ljubav prema tom poslu dok nisam došao u dodir sa raznolikim svetom antikviteta. Počev od stilskog nameštaja različitih epoha, preko slika, figura pa sve do starog Rima. Zahvaljujući njemu razvio sam ljubav prema antikvitetima i lepim starim stvarima, kao i osećaj za estetiku. Mnogo lep posao, ali i stresan, sa dosta rada, koji traži veliku ljubav prema tome što se radi.

Kolekcionar si stripova. Kad si počeo sa ovim neobičnim hobijem? Koji ti je najdraži strip? Imaš li još neki hobi?

Počeo sam kao klinac, ne znam ni ja kako. Sve te slike, crteži bili su mi fascinantni. Zahvaljujući stripovima brzo sam i naučio da čitam i pišem, ali i da razmišljam malo drugačije. Imam dosta dragih stripova, ali ako bih morao izdvojiti to je "Sin City" od Frenk Milera i jedan od najboljih italijanskih komercijalnih stripova "Dylan Dog". Bio sam na nekoliko radio stanica voditelj, muzički urednik i montažer zvuka.

Kakvi su tvoji planovi za dalje? Neki novi spot, pesma?

Moj plan za dalje je svakako nova pesma i spot koji će biti gotovi na proleće. Pesma će biti na srpskom jeziku i baviće se jednom lepom temom, ljubavlju. Imam u planu još da napravim nekih žurki, ali videćemo.

Spot za pesmu “Unaware” možete pogledati na linku ispod:

https://www.youtube.com/watch?v=xYrwrGUKc8c

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Napomena: Intervju iz 2016. godine
NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.