BEND PLAYDOWN – “THIS IS SIDE OF ME YOU JUST DIDN’T KNOW!”

Momci iz Aranđelovca okupili su se pre 6 godina, sviraju za svoju dušu što publika može osetiti na njihovim nastupima i prenose dobru energiju pravim metal zvucima. Bez obzira na izmene koje su se dešavale bend je ostao dosledan autorskom radu, a nedavno su gostovali u našem gradu.

Članovi benda: Filip Simo Knežević (vokal, gitara), Marko Lomić Loma (gitara), Bojan Mihajlović Čaki (bas gitara), Vladimir Lekić Leka (bubnjevi).

Kada ste krenuli sa bendom, koliko se postava promenila od tada?

Filip: Bend je krenuo sa radom početkom 2011. Postava se menjala u više navrata, a nas četvorica sa određenim dolascima i odlascima još nekih članova u međuvremenu radimo zajedno od kraja 2011.

Šta vas je podstaklo da svirate ovaj žanr?

Filip: Nadamo se da ćemo da zaradimo brdo novca. Šalu na stranu, pošto svako ponaosob sluša i voli potpuno različite bendove i pravce pokušali smo da nađemo što više nekih zajedničkih sklonosti u zvuku i došli do toga što je završni proizvod, kako ga god nazvali.

Pesme su vam autorske. Koje teme vas najviše inspirišu za pisanje tekstova?

Filip: Obične životne situacije, društveno-socijalne teme, dešavanja oko nas, još uvek ne nameravamo da pevamo o vitezovima, dvorcima i zmajevima.

Kako uspevate da uskladite svirke i posao obzirom da svirate “za svoju dušu”?

Filip: Uspevamo tako što molimo žene, decu i devojke da nas puste da se igramo benda i posvetimo vreme sviranju umesto njima, posao već ne trpi toliko, sviramo kad ne radimo po sistemu „Pruži se onoliko koliko si dugačak.“

Planirate li da snimite album?

Filip: Za sad nemamo još uvek razrađen plan u tom smeru, jer takav zahvat zahteva ozbiljan priliv keša koji mi nemamo u onoj količini koja bi zadovoljila naše standarde kvaliteta jednog ozbiljnog albuma počevši od zvuka pa do dizajna, postoji jaka želja, mogućnosti su malo drugačije. Imamo dva seta demo snimaka a prvi ozbiljniji korak će verovatno biti singl ili EP, ali o tom potom, ne zalećemo se i ne trčimo pred rudu.

Pobedili ste na festivalu u Nišu. – Reci mi više o tome, gde ste još učestvovali?

Filip: Prijavili smo se tamo na nagovor Ivana Radovića-Brka iz benda “BRAT”, poučeni iskustvima sa brdo nekih demo festića gde smo se prijavljivali gde te svi dočekuju sa bine u fazonu ’E svaka čast carevi odvaljujete, najbolji ste’ i onda naravno ništa drugo sem toga otišli smo tamo bez ikakvih očekivanja, sem da vidimo malo Niš, jesmo se malo iscimali u glasanju na fejsbuku jer nam je bilo bitno da uletimo u ta prva četiri benda koja će nastaviti saradnju sa “Ride to Rock” organizacijom ali ništa dalje od tih očekivanja, bili smo definitivno iznenađeni. Moram pomenuti i Kuršumlijsku gitarijadu kao jedan događaj koji nas je oborio bukvalno s nogu organizacijom, prijemom, posećenošću, tu smo osvojili treće mesto, stav svakog ko je tamo učestvovao je da je organizacija bila besprekorna, a neverovatna činjenica je da se gotovo ceo taj mali grad angažovao ozbiljno da organizuje nešto na tom nivou, sponzori, opština, volonteri. Bendovi su stvarno imali jedan profi tretman. Nemam dovoljno reči.

U septembru ste prvi put gostovali u Užicu, kako je prošla svirka?

Filip: Užice je bilo sjajno, standardno vesela ekipa iz BRAT-a, ekipa iz Ride to Rock organizacije, odlično zezanje i bendovi, žao mi je malo što se nije više ljudi skupilo jer je povod bio jako bitan, ali prisutna ekipa je bila baš raspoložena. Pored toga konačno smo obišli grad i bavili se pored sviranja malo i turizmom.

Nastupi u narednom periodu?

Filip: Nemamo trenutno ništa zakazano, kreće klupska sezona, zatvaraju se bašte, pa krećemo u pregovore, planiramo standardno jesenju svirku u Aranđelovcu a resto kako bude naišlo.

Bend možete pratiti na:

Facebook stranica:

Playdown

https://www.facebook.com/playdown.band/

Youtube kanal:

Playdown 034

Foto: Privatna arhiva sagovornika

NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

NENA PLIVELIĆ – “PRAVA GOTIK DAMA!“

Talentovana mlada dama, rodom iz Herceg Novog svoju ljubav prema modi i gotik stilu pokazuje kroz svoje neobične i otmene kreacije koje sama smišlja a onda i realizuje.

Specifična i drugačija, prve modne kreacije počela je da stvara od malena kreirajući odeću za lutke, a sada njene unikatne kreacije nose mnoge devojke.

Odakle ljubav prema modi, kada su nastale prve kreacije?

Ljubav prema kreaciji se javila još kad sam bila dete i pokušavala da stvorim novu odeću svojim lutkama. Mislim da je moja majka zaključila da nešto nije u redu sa mnom kada sam obe barbike preobukla u crne haljinice.

Prvi profesionalni rad je nastao 2013. godine i to je bila duga crna haljina, za mene, ne za barbike.

U čemu najviše nalaziš inspiraciju, šta moda predstavlja za tebe?

Inspiracija često dolazi neočekivano i iz još više neočekivanih izvora. Da li je u pitanju more, šuma, muzika, ili knjige, uvek se “okine” neki deo mene koji kao da mora da napravi nešto, da se kreativno izrazi.

Gotika je stil koji najviše odgovara tebi i tvom senzibilitetu?

Da, gothic je stil koji veoma dugo pratim i koji je zaslužan za odluku da se posvetim dizajnu. Kako živimo u delu sveta gde je vrlo teško naći odevne komade u bilo kom alternativnom stilu (a da ne podrazumevaju majicu benda i iscepane farmerke), a pogotovo u gothic-u, odlučila sam da uzmem stvar u svoje ruke i počnem kreirati, kako za sebe, tako i za druge.

Šta je bitno za jednog mladog dizajnera, kako doći do izražaja?

Suština je biti originalan, a obavezno je I biti uporan I konstantno proizvoditi nešto novo. Pod uslovom da ne postoji ta čuvena “jaka zaleđina”, tj. Neko ko će sponzorisati većinu projekata, sve se svodi na samostalni trud i snalaženje.

Kako od ideje do realizacije izgleda tvoj proces stvaranja?

Moram napomenuti da sam jedan od retkih dizajnera koji svoje kreacije stvara od skice do finalnog proizvoda. To podrazumeva pun krug, da ne kažem, slovo “O”, odnosno: crtanje, izradu šablona, krojenje i šivenje.

Kako bi opisala svoje kreacije, “Onygen Clothing”?

Onygen je već dugo moj pseudonim, pod kojim me ljudi prepoznaju, otuda I ideja da postane ime mog brenda, a to odakle je naziv će morati da ostane tajna, kao i do sada. Moje kreacije su mistične, lepršave, ženstvene. Upakovane u razne stilove i epohe, a akcenat je na meni najdražem i najbližem, a to je gothic.

Planiraš li samostalnu reviju?

Planirana je revija u skorijoj budućnosti, a do tada, moje radove možete pogledati na facebook stranici: 

https://www.facebook.com/Onygenclothing.NenaPlivelic/.

Takođe, u izradi je i sajt, koji će predstavljati moju on-line radionicu I prodavnicu.

Da li imaš nekog “uzora” iz sveta mode?

Ne mogu reći da imam uzore, ali je tu nekoliko dizajnera koje volim I čije radove pratim. To bi bili: Ellie Saab, Bibian Blue, Alexander McQueen, Michael Cinco…

Facebook stranica:

https://www.facebook.com/Onygenclothing.NenaPlivelic/

Foto: Privatna arhiva sagovornika

NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.

BEND POGONBGD – “STANI NA NOGE KADA NAJVIŠE BOLE TI NISI ROĐEN DA BI BIO DOLE!”

Pogonbgd pank bend sa Novog Beograda, drugari koji su još u osnovnoj školi samouki krenuli sa prvim svirkama, upornost, trud, vera u to što rade, pravo drugarstvo, zahvaljujući svemu tome sada iza sebe imaju 3 albuma, vernu publiku koji ih prati i dosta mladih bendova kojima oni mogu biti primer za prve korake.

Pank sastav čine: Saša Otašević (gitara, vokal), Dimitrije Bolta (bass, bek vokal), Marko Građin (gitara, bek vokal), Vladimir Bejin (bubnjevi).

Albumi:

“U samoodbrani” (2011)

“Moji heroji”(2012)

“Pogonophobia” (2017)

U osnovnoj školi ste bili kada ste osnovali bend, kako su izgledali ti vaši prvi koraci?

Sale: Početkom osmog razreda su Dimke, Građin i Savke (prvi bubnjar) dolazili kod mene na gajbu posle škole i tu smo svirali sa onim što smo imali na raspolaganju, a to je bila neka raspad akustara, pozajmljena od ko zna koga, jedna malo manje raspadnuta akustična gitara, kutija koja je predstavljala bubanj, a ne sećam se šta je predstavljalo bas gitaru. Ili je Dimke svirao jednu od tih akustičnih gitara u bas maniru, a neko od nas dvojice gitarista je već možda kupio električnu gitaru. Ne sećam se baš najbolje, ali se sećam da smo se baš dobro zezali i da smo vrteli “Mala Vida”, Mano Negra, u krug po milion puta. Posle par meseci tog “priručnog”, DIY koncepta, probanja na gajbi dok se ćale i keva ne vrate sa posla, prešli smo u pravi studio za probe i polako učili da sviramo…Uglavnom smo svi bili samouki, ako se ne računa youtube.

Koliko se razlikuje pank u vreme kada ste vi počinjali u odnosu na sada, da li se promenilo stanje na sceni?

Sale: Tad kad smo počinjali, nismo imali pojma ni šta je scena. Bila nam je nepoznanica da li iko svira ovo što smo mi počeli da sviramo. Posle smo se upoznali sa gomilom ljudi iz raznih bendova, sa publikom sa raznih hardkor i pank koncerata, pa smo malo stekli osećaj o toj, takozvanoj, sceni. Ne znam, naravno da mi se čini da se scena promenila, prošlo je dosta vremena, pank mjuza se konstantno menja i nadovezuje na razne pravce, što joj daje pravu snagu. Čini mi se i da je, kada smo počinjali, scena bila jača i da se mnogo jednostavnije mogla organizovati svirka itd… Ali kontam da je to sve moj subjektivni trip, jer smo mi bili mlađi, da ne kažem, mali. Kao ona neka vrata, ili soba za koju misliš da je velika kad si klinja, a posle kad odrasteš, shvatiš da je sasvim normalne veličine, a često je i mnogo manja. Svako vreme ima nešto svoje. Mislim da je ovo vreme donelo više raznovrsnosti mladim snagama i više slobode da se izraze na više autentičan način nego mi i generacije pre nas. Mi smo uvek nekako počinjali u fazonu “Hoćemo da sviramo pank!”, a danas nastaju bendovi koji jednostavno sviraju muziku u koju ugrađuju delove svega što je r’n’r doneo, pa tako i panka. Većinom ih ne zanima neka pripadnost tipa “Mi smo pankeri”, već su u nekom individualnom fazonu. Meni se to dopada jer je to, nadam se, početak stvaranja jake scene u pravom smislu te reči. Gomila kvalitetnih, raznovrsnih bendova, ujedinjenih pod istom zastavom dobrih tekstova i moćnog gitarskog zvuka, naravno sa pank temeljom, jer to je jedini pravi rokenrol.

Jake poruke šaljete vašim tekstovima. Misliš li da uglavnom svi danas idu linijom manjeg otpora?

Sale: Mislim da uglavnom svi teraju kako umeju i znaju. Ako je to linija manjeg otpora, nemam ništa protiv. Svako ima svoj život i svoje priče. Jedino, neke stvari me jednostavno užasno nerviraju, zbog čega namerno idem onim putem suprotnim od linije manjeg otpora. Naše poruke su samo rezultat onoga kako mi vidimo stvari i kad se neko u nekoj pronađe, to je kul. I ako ne, takođe je u redu.

Iza sebe imate 3 albuma. Kroz pesme ste vi a i bend 

sazrevali, šta se najviše promenilo?

Sale: Bubnjar.

Za pank muziku vezuju pravi bunt. Jeste li imali problema zbog neke pesme?

Sale: Bilo je nekih sabotiranja svirki, to i dalje traje, tu i tamo… Time se samo bave oni koji ne znaju ništa o nama, a profile takvih pojava ne bih da komentarišem. Veći deo toga smo pobedili i stigli do pravih ljudi. Jbg, rasteš, grešiš, stasavaš, razmisljaš… Ko nema mozga da to skapira, ili je idiot ili namerno pokušava da te skenja. A i j***š pank bend koji nema problema.

Članovi vašeg benda su i članovi hard core benda “Trula Romansa”, osnovali ste vama bratski bend “Trnje“ sa kojim ste osvojili i nagradu. Kaži mi nešto o tome?

Sale: Jeste, “Trula Romansa” je naš HC/Metal/Oi!/Punk/Sve bend u kome se prazne metalski porivi koje mi, kao latentni tinejdžeri, nakupljamo u sebi. Iznad svega, vokal i mozak operacije je Vajagić i većinu tekstova je napisao on. Jedinstveni šarm koji Romansa donosi je plod “sve je dozvoljeno i sve može” politika u bendu. Pravo je luftiranje, nema mnogo obaveza i mnogo više snimamo nego što sviramo uživo, što nas dodatno rasterećuje. Imamo saćicu fanova kojima smo omiljeni bend ikada na svetu i uživamo opijeni slavom i uzajamnom ljubavlju.

Trnje je bend našeg brata Luleta – Luke Raškovića, a mi iz Pogonbgd, smo mu samo malo pomogli da on startuje tu svoju priču. Oni sada imaju svoju originalnu postavu, a kako stvari stoje, u bliskoj budućnosti, otvaraćemo Trnje na Hipodromu…

U maju ste prvi put nastupali u našem gradu. Kako je prošla svirka u Užicu, kakvi su vaši utisci?

Sale: Bilo je sjajno! To je naš debi u vašem gradu i baš smo se lepo proveli. Nadamo se da je bilo “na obostrano zadovoljstvo”, što bi Tusta rekao. Kiša je grupicu onih koji su bili u dilemi da li da se pojave u GKC-u to veče inspirisala da ipak ostanu u svojim toplim domovima, ali bez obzira, svirka je bila daleko od prazne i atmosfera je bila sjajna. Hvala Ogiju što nas je iscimao da dođemo u Užice i ljudima iz GKC-a što su ispali profi i fer.

Vaši planovi za naredni period, gde vas publika može čuti?

Sale: Nikšić 9. Novembar (NK Pub),Podgorica 10. Novembar (Scottish Pub McCloud).

Za sada je to to, ali nikad se ne zna…

Sve informacije o Pogonbgd možete pratiti na njihovoj stranici i na njihovom youtube kanalu:

Facebook:

Pogonbgd

Youtube:

POGONBGD

Foto: Privatna arhiva sagovornika

NAPOMENA: Izričito se zabranjuje prenošenje bilo kog teksta ili dela teksta sa ovog bloga bilo kojem tabloidnom mediju, štampanom, elektronskom, i u bilo kom drugom obliku.